Кратка музичка и хорска историја Србије
Први историји познат српски композитор Кир Стефан Србин, појављује се крајем XIV, почетком XV века. Неки аутори сматрају да је Стефан Србин живео у периоду између 1360—1430, међу грчким монасима у неком од манастира на Атосу, можда у Хиландару, данас једином српском манастиру на Светој гори Атонској у Грчкој.
Литургијске песме забележене у рукописима без нотације „кројене" су тј. преношене усменим путем. Песме Стефана Србина забележене су касновизантијском неумском нотацијом. Стефанова најзначајнија и најдужа песма је „Ниња сили небесније с нами невидимо служет". Пева се уместо херувимске песме на литургији пређеосвећених дарова у време великог поста. Једини запис ове музички и уметнички веома вредне песме налазио се у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду (бр. 93), познатом и као „псалтикија". Драгоцено је да је композитор и музички писац Коста П. Манојловић снимио још 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа укључујући и ову песму насловљену „твореније доместика кир Стефана Србина" (Архив САНУ, VII/433), јер је рукопис изгорео 1941. приликом немачког бомбардовања Београда. Испод, а затим и изнад црквенословенског текста српске редакције црвеним тушем забележен је и грчки текст ове песме, што сведочи да је певана на два језика. Ова једногласна песма први пут је изведена у цркви Св. Софије у Охриду, поводом Дванаестог међународног конгреса византолога (1961).
У време кир Стефана Србина деловали су и други српски и византијски музичари. Дела јеромонаха Исаије Србина и Николе Србина налазимо у зборнику с краја XV века за који претпостављамо да потиче из манастира Матејче у Скопској Црној гори (рукопис бр. 928 Народне библиотеке у Атини). Неколико византијских аутора били су на известан начин повезани са Србијом. To cy чувени Јован Кукузељ, затим Јован монах, Јоаким монах — обојица из харсијанитског манастира у Цариграду, Мануил Раул и Мануил Хризафис. Тако се слика о литургијском музичком животу у средњовековној Србији постепено употпуњава сабирањем низа песама српских и византијских музичара који су бележили своја творенија неумским писмом. Ови музички записи сведоче о монасима — уметницима који cy y тешким временима турског продирања на Балкан својим делима допринели обогаћењу литургијског и духовног живота у манастирима (највећим делом светогорским). Шире посматрано, те древне мелодије својом лепотом и снагом представљају сведочанства наше старе музике и културе.
Савремени српски композитори (Војин Комадина, Душан Радић, Вук Куленовић) користили cy y својим инструменталним делима мотиве из песама Стефана Србина. Стефан Србин је недавно добио своје заслужено место у водећој светској музичкој енциклопедији The Grove's Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, стр. 93.
Извор: „Сто најзнаменитијих Срба“ (Принцип, Београд, 1993, стр. 74-76),
др. Димитрије Стефановић
Хорска историја Србије новијег доба
Први српски композитори за мешовити хор су били Корнелије Станковић и Стеван Стојановић Мокрањац. Прва објављена дела за хор су биле Станковићева Литургија св.Јована Златоустог за мешовити четворогласни хор објављена у Бечу 1863. године и нешто касније Мокрањчева Литургија за мешовити хор и његове чувене Руковети.
Стеван Стојановић Мокрањац рођен је у Неготину 1856. године и сматра се најзначајнијем српским композитором. После студија у Минхену, Риму и Лајпцигу,у својој 32. години постаје диригент Београдског певачког друштва, начинивши од тог хора изванредан извођачки ансамбл који је с успехом гостовао по Србији, Црној Гори, Аустро-Угарској, Турској, Бугарској, Русији и Немачкој. Како су прилике у музичком животу тадашње Србије налагале да централна област стваралаштва српских композитора буде хорска, Мокрањац се прилагодио тим приликама, постигавши изузетне стваралачке домете. Као искључиво вокални композитор, стварао је на подручју световне и црквене хорске музике.
Чувених петнаест Руковети, које је аутор компоновао од 1883. до 1909. године, спадају међу врхунска достигнућа српске музике. Назив „руковет“ означава врсту хорске композиције засноване на народном мелосу Србије, Косова, Црне Горе, Македоније и Босне. Међу Руковетима се посебно издваја Десета, Охридска, са темом „Биљана платно белеше“, која ће касније послужити као инспирација српском композитору Јовану Христићу за балет „Охридска легенда“.
Поред световног хорског стваралаштва, Мокрањац се бавио и православном духовном музиком, коју је бележио и по тим записима компоновао низ дела која се и данас изводе. Мокрањац је оснивач првог Гудачког квартета (1889), у коме је и сам свирао, а десет година касније, заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким, основао је Српску музичку школу (данас је то Музичка школа „Мокрањац“ у Београду).
Као типичан представник романтичара - утемељивача, Мокрањац је забележио преко 300 народних мелодија из разних крајева земље, поставивши темеље етномузикологије у Србији, тако да његова улога у развоју српске музике с правом може да се пореди са значајем Вука Караџића за српски језик и књижевност. Пошто је синтетизовао претходна искуства српских композитора, Мокрањац је својим делима показао пут за даљи развој српске уметничке музике, кроз спајање народног фолклора с европским уметничким искуством.
Умро је у Скопљу, године 1914.
Корнелије Станковић (1831-1865), је био српски композитор, мелограф, музички писац и извођач који је обележио епоху раног српског романтизма.
Родио се 18. августа по Јулијанском, односно 30. августа по Григоријанском календару 1831. године у Табану, српској четврти Будима. Школовао се у Араду, Сегедину, Пешти и Бечу. Пионирски рад на бележењу и хармонизовању световне музике започео је убрзо по доласку у Беч. Своја прва духовна дела, две Литургије, написао је учећи уз бечког професора, композитора и оргуљаша Симона Сехтера. Одлази у Сремске Карловце (1855-1857), и у Фрушкогорски манастир Раваницу (1861), где бележи напеве веома великог броја црквених песама. Убрзо потом је хармонизовао црквене напеве за мешовит хор, што је изазвало различите, чак и негативне реакције. Умро је 5. априла 1865. године. Његови посмртни остаци су пренети из Будимпеште и 25. фебруара 1949. године сахрањени на Новом гробљу у Београду у Алеји великана.
Најстарији српски хорови
1. Панчевачко српско црквено певачко друштво - основано 1838. године
Хор ПСЦПД који је учествовао на турнеји по Шумадији 1935 године.
Најстарије четворогласно певачко друштво у Срба, и на Балкану, Панчевачко српско црквено певачко друштво, 2008. године напунило је 170 година постојања. Највећа имена српске културе, прошла су кроз ово друштво: Никола Ђурковић, Корнелије Станковић (посветио своју прву Божанствену службу Панчевачком друштву), Даворин Јенко (композитор и диригент), Прота Васа Живковић (панчевачки прота, један од оснивача друштва), Мита Топаловић (диригент Друштва преко тридесет година), Јован Бандур (диригент друштва), др Миховил Томандл (велики српски историчар). Историјски значај Друштва је и у томе што је и упркос забрани Синода Цариградске патријаршије, увело четворогласно хорско појање у литургијски обред. Највећа заслуга за очување традиције духовног појања, после Другог светског рата, у време када је то био храбар чин, припада академику Димитрију Стефановићу. Током богате историје ПСЦПД је за свој рад заслужило Орден Св. Саве трећег реда, 1938., а Орден Св. Саве другог реда 1988. године. Велику част Друштву учинио је Његово Височанство Краљ Петар II када је подарио заставу Друштву и примио се кумства при њеном освећењу, те је тако постао Високи покровитељ Панчевачког српског црквеног певачког друштва.
Новија историја ПСЦПД-a, од 2000. године, уз вођство мр Вере Царине, бележи много концертних активности, гостовања, учешћа на фестивалима и доноси много друштвених признања, награда и повеља.
Снимљена су и објављена четири аудио издања. Друштво редовно пева на Богослужењима у Светоуспенском храму и учествује на најзначајнијим културним манифестацијама како у свом граду, тако и у целој нашој земљи. Ваља нагласити да је Друштво добило Награду града Панчева за допринос култури и уметности за 2005. годину. Друштво је освојило Прву награду и златну плакету, као и награду публике, на „Такмичењу Војвођанских хорова у Руми 2007“ и Посебну похвалу у категорији камерних хорова на такмичењу „Хорови међу фрескама” 2007. и 2008. године, у Београду.
2. Прво Београдско певачко друштво - основано 1853. године
Прво Београдско певачко друштво је најстарије хорско удружење у Београду и тадашњој Кнежевини Србији. Основано је 14. јануара 1853. године, на дан светог Василија Великог 2008. године обележило је 150. годишњицу.
Друштво је основао економ Милан Миловук, са деветорицом заљубљеника у певање. Први покровитељ и заштитник хора био је кнез Михаило Обреновић, а после њега сви српски краљеви и кнежеви, све до 1945. године. Од тада покровитељ Хора постаје патријарх српски.
Рад Друштва представља историју српске музике уопште, а посебно духовне, јер су диригенти били најзначајнији српски композитори19. и 20. века.
Доласком Корнелија Станковића за диригента 1863. године програмско усмерење Друштва постаје национални хорски репертоар. После преране смрти Станковића, за хоровођу долази Даворин Јенко (1865- 1877). Он је проширио репертоар Друштва обогативши га композицијама словенских аутора. Јенко је компоновао српску химну "Боже правде", а химну Друштва написао је Алекса Шантић. У том периоду хор је, организовањем приредби, дао велики допринос подизању зграде Народног позоришта.
Под вођством Јосифа Маринковића (1881-1887), који је компоновао прву Литургију за мешовити хор, Друштво доживљава велики уметнички успон. У то време је основан и мешовити хор. Прави зенит Друштво доживљава у току двадесет петогодишњег периода, када му је на челу стајао Стеван Стојановић Мокрањац (1887-1914).
Од јануара 2004. године, у својству диригента и уметничког руководиоца хора је гђа Светлана Вилић Председник хора је протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду. Друштво са великим успехом одржава турнеје и концерте у земљи и свету.
Прво Београдско певачко друштво данас поседује историјски изузетно вредан архив и најбогатију нототеку у земљи. Редовно пева на недељним и празничним богослужењима у Саборном храму у Београду. Под највишом је заштитом и покровитељством Његове Светости Патријарха Српског.
